U divnoj našoj Srbiji najviše volim njene vode – od seoskog potočića, preko reka koje presecaju gradove i jezera koja se baškare među brdima, do njegovog veličanstva Dunava.
Moja fascinacija Dunavom počela je još u detinjstvu, kada su me roditelji dovodili na Kalemegdan, još jedno čarobno mesto. Još tada je moj pogled ostao prikovan za mesto gde se Sava uliva u Dunav, a duša se napojila snagom koju bih obnavljala kad god mi se ukazala prilika. To sam radila stojeći pored Pobednika u tišini, očiju širom otvorenih, puštajući plemenitost i energiju vode da dopru do mene.
Ništa manje fascinantan je Dunav kod Golupca. Razbaškario se na gotovo šest kilometara glumeći more, stvarajući idealnu pozadinu za slikanje sa lepoticom – Golubačkom tvrđavom.
Silan i moćan, on postaje nežan i romantičan na Srebrnom jezeru. Pri zalasku sunca časti nas specifičnim odsjajem i bojama dok šetamo njegovom obalom.
Dunav – naš, evropski, a ipak samo svoj. Gospodin Dunav!