Тече увек наша река,
зачас крива,зачас није,
вековима из далека,
код Маглича лук извије.
Под зидине траг остави,
слапом воде причу пише.
Са небом се она плави,
јоргованом замирише.
Низ долину Ибар хрли,
све тежећи ка Морави,
две обале вода грли,
о јуначкој прича слави.
Узаврела река бруји,
носи пруће и камење.
Са планине ветар струји,
удара о Маглич-стење.
Док ходамо, ту, по киши,
звук прошлости к`о да свира.
Од тишине ми смо тиши,
мирнији од ноћног мира.